JEDNOG PONEDELJKA JA I ROĐAK SMO PROŠLI AUTOM PORED STARICE KOJA JE SA KESAMA SEDELA PORED PUTA…

Jednog ponedeljka ja i rođak smo prošli autom pored starice koja je sa kesama sedela pored puta.

U prvi mah smo pomislili da čeka nekoga.

Kada smo dva sata kasnije opet prošli tim putem, ona je i dalje bila tu.

Bila je paklena vrućina. Stali smo i pitali treba li joj prevoz.

Sva srećna, ušla je i mi smo je pitali zašto je uopšte izašla iz kuće po takvom vremenu, a onda nam je ona ispričala kako nema nikog,

kako su je deca iz prvog braka njenog bivšeg muža izbacila iz kuce nakon njegove smrti, kako nema nikakva primanja i

da ide jednom sedmično do pijace da joj ljudi daju nešto hrane koja im ne treba.

Kad smo stigli do te kolibe koju naziva kućom, u suzama nam je rekla da joj je to najlepši dan u životu.

Dok smo joj pomagali da unese stvari, videli smo da je hleb tvrd kao kamen.

Kasnije tog dana smo se vratili sa svežim hlebom i toplim obrokom.

U kakvom svetu živimo 🙁

Izvor: ispovesti.com

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*